PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (IX)

Odatle smo se zaputili u Knin. Tamo vlada neka čuda atmosfera. Biće da su mi takve osećaje ulili propaganda. Ili najveća hrvatska zastava koja se vijori na tvrđavi i koja nam je dobro poznata jer se uvek prikazuje njeno postavljanje kad se obeležava godišnjica Oluje. Ona je višenamenski simbol nove Hrvatske. Za mene ona je simbol proterivanja Srba. Izmišljanje priče o NDH i ostalim stvarima koje već mogu da se podvedu pod politiku. I jedino što znam je da su proterali tolike ljude, ko zna koliko njih ubili, koliko kuća i imanja zaposeli i ceo svet ih slavi, dok smo mi poluljudi, životinje, stoka od naroda. A u dubini duše, mislim da smo isti, samo su oni lukaviji, kao neke tužibabe u školi predstavili su sebe kao mučene i teško oštećene, kao dete koje plače pred roditeljima tužakajući sestru ili brata a onda ode roditelju iza leđa i pokvareno se smeje gledajući grdnju ili tuču.
Odatle smo otišli u Plavno, rodno mesto njegove bake i deke po ocu. Tužno neko mesto gde smo videli samo jednu baku. I uopšte, očigledno je da oni ulažu uglavnom u primorje dok im je kopneni deo prilično zapušten. Naravno ne mesta u blizini nacionalnih parkova nego ovako malo dalje od glavnijih puteva gde slabo koji stranac zaluta. Putem nas je pratila kiša sve do Plitvica. Kao pozna jesen – tmurno i hladno. Tu smo pokušavali da nađemo kamp na koji su upućivali putokazi ali nekako nesrećno raspoređeni. Napokon smo ga našli i on nije pitao za cenu. Ja sam bila protiv postavljanja šatora. Em je bilo neviđeno blato, em sam videla nekoliko znakova upozorenja na medvede. Tu smo čak i upali na neko klizavo brdašce i tek kasnije mi je objasnio da smo mogli da se isprevrćemo da nije bilo pogon vuče na sva četiri točka. Usledilo je prvo spavanje u zelenom zmaju.
Subota, 08.09.
Iako je planirano ipak nismo videli Plitvička jezera. Ulaznica je bilo strašno skupa a mislim da je i premor činio polako svoje. Nastavljajući dalje put Karlovaca naišli smo na liniju fronta gde se pripremaju da otvore muzej na otvorenom sa tenkovima, kamionima, obeležjima svakave vrste.
Karlovac nije ništa posebno, manje mesto sa prekopanim ulicama i čudnim usmeravanjima za kretanje. Odatle smo ubrzo stigli do Zagreba gde smo se natankovali i krenuli ka Jasenovcu.
Jedna moja ekskurzija je bila na tu temu – Jasenovac, Plitvička jezera pa sve do Bihaća. Bilo je to davnih dana. Tada je sve ovo izgledalo skroz drugačije.
Obuzela me neverica kad sam ugledala oko spomenika znake minskih polja. Muzej u kome su nam pričali preživeli logoraši i puštali nam zloglasne filmove je zatvoren, a ispred njega su napravljena igrališta. Deluje nestvarno. Kao da sam došla na pogrešno mesto. Ko je smislio da je ispravno brisati istoriju? Hoće li se time izbrisati i genocid koji je napravljen u Drugom svetskom ratu? Sram ih bilo.
Odatle smo otišli u Vukovar. Za to bi rekla sram nas bilo. Strašno na šta ono liči. Većinu zgrada popravljaju al stvarno je svaka kuća pogođena.
Odatle prateći naše vojne pohode iz devedesetih idemo ka Tovarniku. Međutim, naši carinici nas ne puštaju da prođemo jer mu je isteklo osiguranje za auto i šalju nas na drugi prelaz.
Put od granice do Beograda je bezvezan blago rečeno. Rupa do rupe, neosvetljeno, prava zemlja u propadanju. Zemlja nezainteresovanih i nemarnih ljudi. Jaki smo samo na priči ali ne i na radu.
ZAKLJUČAK
BILO JE OVO NEVEROVATNO DIVNO PUTOVANJE BEZ OBZIRA NA PAR ZABORAVLJENIH DETALJČIĆA
BILO JE OVO PUTOVANJE NA KOME SMO BILI NAJBLISKIJI OD SVIH PUTOVANJA DO SADA. ON KAŽE DA JE TO ZBOG PENZIONERSKOG OKRUŽENJA HEHEHE
SVIĐA MI SE FILOZOFIJA KAMPERA I NJIHOV STIL ŽIVOTA (NAROČITO DEO OKO OSKUDNOG OBLAČENJA U KAMPOVIMA) i NJIHOVA SLOBODA U NAJŠIREM SMISLU TE REČI
I TO BI BILO SVE STO SAM VAM IMALA RECI OVOGA PUTA.

PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (VIII)

Osvanuo je oblačan dan. Smislili smo da idemo na izlet u Split. Divan i mističan grad koji ima veliku luku i koji je iznedrio sijaset veoma talentovanih umetnika. On je našao tigrasti peškir velikog zavodnika i smesta ga je kupio. Oduševljeno je ceo dan pričao o njemu. Napravio je par fotografija. I sad kad ih gledam imam isti osećaj. Kao da je ceo grad jedna velika pozornica ili kao grad pozorište. Sve tako potseća na scenografiju.

Ali je ujedno i jako velika gužva. A onda nas je kiša poterala nazad.

Ušukali smo se u šatoru, pričali o raznim stvarima, popili po koju čašu vina i zaspali.

Sreda, 05.09.

Ovog jutra bilo je hladno ali sunčano. Na trenutak me prevarilo zubato sunce i krenula sam u Trogir brodom bez dukserice. Strašno brzo sam se pokalajala. On je celog dana slikao zanimljive ćoškove ovog slatkog gradića. Otišli smo do bankomata i pokušala sam podići novac sa kartice. Ali bankomat ju je ‘progutao’. Neverovatno koliko me to razbesnelo. A već je prošao kraj radnog vremena i nisam mogla ući u banku. Dok smo čekali brodić da odemo nazad gledali smo Amerikanku kako čeka svog bogatog dečka. Duplo starijeg od nje. Bila je nekako sva bučna i nekako se ponašala kao sirovina. Neki taksista ju je dovezao i čekao njenog dečka sa njom na molu u blizini nas. Kad je njegov gliser stigao, bogato je nagradio servilnog taksistu. Isprativši grupicu gosiju uzeo ju je u naručje. Iako je muški deo koji je čekao sa nama čežnjivo otpratio poželevši da su u tom trenutku na njegovom mestu ja i dalje mislim da to nije ništa istinito. Onda smo na plovidbi nazad onaj koji mene nije uneo u narucju na brod i ja razvijali teoriju kako sad idu na neko neviđeno veliko prevozno brodsko sredstvo koje je toliko veliko da nije moglo ni da uđe u luku. Možda ona nije bila Amerikanka nego neka sa severa Evrope? Oh zaista se više ne sećam, tako me se malo to tiče. Fakat pamtim je kao razglednicu.

Četvrtak, 06.09.

I ovaj dan je osvanuo tmuran i hladan. Uf već počiva da biva neobično. Zbog zime nema tuširanja i pranja kose. Hladnoća se uvukla pod kožu. Vlažne maramice ne mogu baš na tako duge staze da pomognu. Ljudi sa obe strane su se promenili. A onda je moj dragi ugledao otkrovenje – neko je imao mini kamp kućicu/krevet na krovu porodičnog automobila! Mislim da može da stane najviše dvoje ljudi. Zaista je neobičan prizor. Slikao ga je sa svih strana.

U banci su bili izuzetno ljubazni. Tražili su mi pasoš i bez puno polemike vratili mi karticu i izvinili se za nastalu neprijatnost. Oduševili su me. Svaka im čast. Kiša se nije predavala i uporno ga je ometala da slika po Trogiru. Vratili smo se u šator. Bilo mi je toplo samo u njegovom zagrljaju. hehe

Petak, 07.09.

Vreme se i dalje nije predavalo i pala je odluka za pokret. Novine su pisale da je jedna luksuzna jahta prethodnog dana u toku manervisanja udarila u jedini most koji je jedina veza ostrva i kopna. Kao da je znao on ju je slikao bas malo pre udara. Ko bi rekao da će to biti jedna od glavnih vesti! Još od kako smo putovali iz Dubrovnika ka Trogiru najvažnija vest je bila o tragediji vatrogasaca na jednom ostrvu. Desio se tragičan nesporazum da je poslat helikopter sa vatrogascima/dobrovoljcima bez dovoljne količine vode i od njih 11 samo je jedan preživeo. U početku ih je možda bilo još petorica ali su oni umirali dan za danom zbog opekotina i povreda. Šteta. Sve klinci.

Ovog dana prva stanica je bila nacionalni park Krka. Divno uređen, mada sa skupim ulazom, popločan drvenim stazama širokim tek nešto više od metra krivudaju i usmeravaju radoznale turiste. Vodiči pričaju na svim stranim jezicima. Tu smo videli kakve ih životinje naseljavaju, etno kućicu sa predionicom, tkačnicom, etno sobom, ognjištem, vodenicom, konjušnicom, nešto dalje videli smo prvu centralu naizmenične struje u hrvatskoj koja je minijaturna hidrocentrala Jaruga I izrađena po Teslinim nacrtima i ista je sam u manjim razmerama kao njegova centrala na Nijagarinim vodopadima. Nažalost, radila je samo do Prvog svetskog rata a sada je urušena mada rade rekonstrukciju.

Odatle smo se zaputili u Knin.

PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (VII)

Ovoga dana kretali su holanđani a i Džon i Meri. On je došao sa idejom da i mi krećemo dosta smo bili na ovom mestu. Nikakav problem. Očas posla je počelo pakovanje. Dok smo pili kafu prišla nam je ‘komšinica’ koja je bila ispred nas i donela nam parče dinje. Ona je i inače bila fina jer se jedina javljala makar pozdravom. Mi smo se iznenađeno zahvalili. Ubrzo je moja jaca polovia otišla da se tušira a ona mi je prišla. Pitala me na engleskom otkud to da pričam tako savršen srpskohrvatski s obzirom na engleske tablice. Jezik mi se otegao do zemlje a oči pretile da će ispasti iz duplje. Posle svih podsmevanja i zezanja na njihov račun. Rekla mi je svoje ime al ja ga nisam zapamtila, onda je prišao njen muž i rekao da se zove Jan. Onda se ispravio i rekao Ivan. Ispostavilo se da su oni hrvati na privremenom radu u Holandiji. Otišli su tamo pre dvadeset i nešto godina i moj dragi i ja smo ih podsetili na njihov jezik. I na njihova prva kampovanja. Utom je i on stigao. Ukratko smo mu prepričali. Ja sam bila šokirana. Rekla je da joj je žao što se nismo ispričali al nekako je vreme odviše brzo prošlo. Definitivno treba paziti šta se bilo kada priča. Kakava neverovatna slučajnost! Pozvali su nas da navratimo kad budemo dolazili u Amsterdam. Čudni ljudi i čudna priča. Ni sad mi nije jasno što nam ranije nisu rekli. Možda im je bilo zanimljivije da nas slušaju šta nesmotreno pričamo. Ili su razlozi sasvim drugačije prirode? Odgovore teško da ćemo dobiti.
Počelo je pozdravljanje sa Džonom i Meri. Razmenili smo mail adrese, oni su nas slikali, nama je nestalo baterije, jedva smo našli punjač ali kasno da bi stiglo da se napuni za škljocanje. Džon je ispričao mom dragom kako idu u kamp pored Trogira i da su u nekom udruženju gde su povoljne cene za članove u tačno određenim kampovima u Evropi. Zapisao je tačnu putanju i ostalo je da se možda vidimo tamo. Mi smo mislili da ćemo otići negde gde ne mora da se prolazi kroz Neum i Bosnu zbog čuvenog osiguranja. Ah kantica za benzin za hitne slučajeve! Kakva fina olakšavajuća stvarčica. Pošli smo put Splita, prešli most Franje Tuđmana o kome je on čitao u novinama i bio oduševljen. Nedugo potom, nestalo je i gasa i benzina. Pitamo usput za najbližu pumpu. Neka žena kaže 12km u jednom 19km u drugom pravcu. A mi nemamo ni za 2km. Stajemo na prvom stajalištu. Nismo sami tu su neki holanđani. On ih ljubazno zamoli ako mogu da ga povezu da kupi benzin na prvoj pumpi. Čovek je prvo pristao ali posle komentara njegove žene na holandskom upalio kola i otišao. Mi smo ostali razmatrajući da li mu je ona nešto prigovorila ili su ga zabrinula dva hrvata vozača koja su rekla da je najbliža pumpa bar trideset i nešto km daleko. Onda su naišli neki iz Berlina – učitelj nekog azijskog sporta i fotografkinja i oni su vozili mog dragog čak do Kupara tj naspram našeg kampa. Nije ga bilo čitavu večnost. Meni nije bilo svejedno jer su čuli da pričamo na srpskom tako da sam se zaključala u kolima na +45C i pravila se da čitam knjigu, gledajući ih u retrovizor i preznojavajući se sve dok nisu otišli. Bosanska obala je mala i uopšte uzev totalno zapuštena. Postavili su neke buriće da ne mogu da ulaze brodovi al dobra stvar je da nam niko nije tražio nikakvo osiguranje i tako smo tek tamo našli prvu pumpu sa gasom i benzinom i natankovali se. Ne znam što u Hrvatskoj nema benzinskih pumpi češće.
Popodne smo stigli u slatki mali gradić zvan Makarska. Tu smo bili u piceriji i malo smo pričali na engleskom malo na srpskom pa smo dobili neobičan pogled od konobarice. Slikali smo se pored veselog spomenika u čast turizmu i pokušali da nađemo diskoteku gde je on izlazio i mini pijacu. Napravili su i čudno četvrtast spomenik Tuđmanu. Nekako činilo mi se da je on da hteo da ovde negde prenoćimo. Al ipak smo krenuli dalje.
Prošli smo pored Splita ne ulazeći u isti, došli do Trogira i bez previše trzavica našli Belvedere kamp. Već je bilo prošlo 10 sati. Kružili smo po kampu i ubrzo pronašli naše drugare. Ali bila su pogašena svetla. Blizu njih nije bilo baš nekih mesta gde bi se stacionirali pa smo otišli odmah ispod njih. Hteli smo na jedno divno mesto al je izašla Nemica i rekla da je to zauzeto i stavila stolicu na taj plac. Kakav bezobrazluk. Bilo je šljunkovito al umorni brzo smo zaspali.
Ponedeljak, 03.09.
Ujutru sam kao što je bio običaj i u Kuparima zaželela dobro jutro Džonu. On je bio iznenađen! Posle je pričao kako me u prvi mah nije prepoznao. I kako je prethodne večeri pomislio koje budale su stale pored njih i puštaju zvuk koji alarmira da su vrata otvorena. Onda mu se pridružila i Meri pa smo svi podržavali mog dragog smehom koji je poneo naš šator sa sve džakovima za spavanje na dijagonalnu parcelu koja se ispraznila. E tu je tek bila uživancija od pogleda. Dva mala ostrvceta. Savršena slika kojoj potpuno odgovara naziv kampa i zaista ga zavređuje Belvedere – lep pogled.
Prodavnica je bila na vrh brda u krugu kampa. Pitala sam naše drugare treba li im štogod a Džon me zamoli da kupim mapu Trogira i okoline. Nikakav problem prekoputa prodavnice je kiosk. U prodavnici je bio smešan izbor hrane. Nekako kao da je pola bila kineska pijaca. Ali svakako je imala sve što nam je zatrebalo. Trudila sam se da pričam samo kad moram. Kad sam završila sa kupovinom dođoh do kioska. Tražila sam Slobodnu Dalmaciju i mapu. Bilo je 9,30 ujutru. Prodavačica mi je rekla da zatvara i da ne može da me usluži. Ja sam rekla kako kad je 9,30? A ona je odgovorila „Za tebe je zatvoreno.” I ja sam otišla. Posle sam razmislila i shvatila pa ko zna šta su ti ljudi prošli i kakav užas su doživele od srpske vojske? I kako da očekujem onda ljubaznost od njih. Sasvim mirno sam prihvatila takvo ponašanje.
On je ispričao drugarima šta se desila a oni su bili zapanjeni. Džon je rekao da će ići da joj objasni kako to nije bilo u redu. Oboje su reagovali zaštitnički prema meni. Tu sam se još gore osećala.
A onda je došla na red plaža i sunčanje. Voda je bila neviđeno hladna. Al telo se posle nekog vremena privikne. Najsavršenija temperatura je bila u Egiptu. Tamo voda ni jednom nije bila neprijatna. On se znalački mazao i nudio i meni a ja sam odbijala želeći da dobijem što bolju boju. Na kraju sam platila cenu. Prvo je počelo malo da me pecka a onda je bivalo sve gore. Izgorelo mi je celo telo a naročito leđa i stomak. Gorela sam i bivalo mi je sve hladnije. Uf. Nikad više bez kreme stvarno neću prkositi Suncu!
Ko bi rekao da je ovo zadnji lep topao dan i zadnji dan za sunčanje i kupanje? Tja.
A imala sam nevidjenu potrebu da se oboje namažemo sladoledom i izližemo se međusobno. Čak je sladoled bio spreman al ga je on otkrio kad je tražio ne znam šta tako mi je iznenađenje propalo. I ništa se nije desilo od lizanja. Šteta.
Opet smo imali sedeljku. Ovaj put sam Meri i ja pričale o strahu od dubine. Rekla mi je da je ona imala isti problem ali da ga je rešila. Mislim da je povredila nogu ili kuk i onda je morala na plivanje kao rehabilitaciju. Naložili su joj da mora da uči da pliva i da prođe obuku kao početnik. Tada im je rekla za svoj problem i oni su joj rekli da kupi naočare za plivanje i kaže da joj je pomoglo i da se od tada ne plaši. Pitala me je za moju porodicu i za planove sa Gagijem. Svakako je najzanimljivije bila njihova priča kako su uživalii na Mauricijusu. Za njih je to raj na zemlji. A on je to otkrio u toku nekakve vežbe ili tako nešto dok je bio u mornarici. Neverovatno kako su mi prijali te sedeljke i kako je sve bilo zanimljivo i nekako toplo. Zaista su oboje izuzetni ljudi.
Utorak, 04.09.
Osvanuo je oblačan dan. Smislili smo da idemo na izlet u Split.

PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (VI)

Panoramu prilasku upotpunio je ovog jutra jedan ogroman brod krstarica iz Paname! Jedrenjaci su naspram njega bili igračke. I Dubrovnik je delovao manje a punili i su ga mali brodići prevozeći putnike na kopno. Kakva grdosija! Moja jaca polovina je kupila karte za ostrvo Lopare i imali smo još 30tak minuta do ukrcavanja. Posmatrala sam kako je fenomenalno organizovana posada sa krstarice dočekivala goste na dva mola. Na jednom dolazeće na drugom odlazeće putnike. Imali su šator/tendu da im bude prijatna ladovina dok čekaju čitavih nekoliko sekundi na lifeboat (to me nekako više potseća na spašavanje usled nezgode i nelagodno mi je što ih koriste u normalne svrhe mada što da ne, samo da nemaju tako zloslutnički naziv) i visoko istaknutim zastavama da sa bilo koje tačke mogu da ugledaju gde su im odredišta u slučaju da se izgube.
Ušavši na naš brodić možemo ga i tako nazvati a može biti i malo bolji splav, ne mogu da verujem čemu prisustvujem. Neke ruskinje a možda i čehinje su se gurkale i jedna je završila mom dilberu u krilu. Što uvek meni mora da se desi? Od toliko muškaraca što baš njemu? Kako su neke savremene žene bedne. Ja izuzetno cenim dostojanstvenije. Kako jadan način da se privuče pažnja. No dobro, on ju je i slikao tako da je njegovu pažnju svakako privukla.
Na Loparima ne da je zabranjeno pušenje, tamo je čak i lula zabranjena pa smo to dokumentovali. Ostrvo je divno uređeno i puno je paunova pa mu oni daju rajsku crtu pride.
Hitali smo ka gologuzanima. Hehe uzbuđenje je raslo. Usledio je znak da je zabranjeno fotografisanje. Dobro je! Hehe ubrzo smo ustanovili da je plaža sastavljena iz stepenastih ploča i maltene svaka ploča čini neku vrstu separea. I još da smo među najmlađima među nudistima. Trebalo mi je malo vremena da se skinem. A onda sam se malo zaledila od blama pa sam onda počela da se opuštam. Dobro je što nismo bili na previše prometnom mestu. More je bilo nemirno i korišćeni su uglavnom tuševi. Videli smo pedere sa urezima na leđima i kolenima! I nekog lika koji je fino izgledao i šetkao se potpuno svestan da ga ženske oči promatraju. Al nezaboravni likovi ipak će biti pan japanaca. Oni meni uvek deluju tako mlado. I svakako nemac! Švaler stari. Slučajno je prolazio pored nas kad mu je dilber mu je rekao bonjour a on mu odgovorio. Onda je odšetao pa se opet posle nekog vremena vratio i počeo da priča sa njim na francuskom, onda su prešli čini mi se na nemački da bi na kraju ipak završili sa engleskim. Ne sećam se šta mu je rečeno odakle smo al je bilo fenomenalno što smo se posle nekog vremena obukli i otišli u kafić a posle nekog vremena i on je došao. Čudno je kad nekog upoznaš dok ste goli a onda se sve nekako vrati u totalnu drugačiju dimenziju kad se obučete. Ne sećam se kako smo zaključili da voli dečkiće.
Mislim da je tog dana pala kiša kako smo se vratili i ušli u zelenog zmaja.
Čudno je bilo posle i u gradu. Seli smo na glavno šetalište i pili vino. I ugledali par koji smo videli i u internet kafeu koji igra neku online ili već ne znam kakvu igricu al se beskrajno dobro zabavlja. Gledali smo zgodne devojke i momke. Meni je bio omiljeni neki lik koga smo i pre toga videli u čudnim pantalonama i ne sećam se zašto bila sam ubeđena da je fotograf. On je zapazio neku cicu koja je bila besprekorno građena, sređena, začinjena aristokratskim držanjem. Ja sam sebi bila toliko lepa da moj narcizam odbijao svaku moguću misao za ljubomorisanjem. Videli smo i gospodina koji je mirisao na nekog ko ima brod, ne mirisom koliko stilom i lutajućim pogledom. Kad je ponovo počela kišica grad se odjednom israznio i ostalo je samo blještavo popločano šetalište da se odmara a nama je pružena prava slika kako je tužan grad zimi.
Subota, 01.09.
Ovaj dan je potpuno bio posvećen fotografisanju i obilasku Dubrovnika. Koliko tu ima uličica i neoprepričljivih uglova. Koliko su laži utkali u specijalnu sobu za borce domobranskog rata, upotrebljavali su izraz koji me u trenutku razbesneo a to je pravljenje Velike Srbije. Kad čitate sve te natpise postidite se ko ste a onda shvatite u sledećoj sekundi kako su izvrnuli istinu. I lepo je on rekao, poput umetnika virtuoza izveli su da budu ujedno i žrtve i pobednici rata što je praktično nemoguće. Al ko se od stranaca udubljuje u to šta je a šta nije istinito? Svakako će poverovati u buljezgariju da su Srbi (a ne Crnogorci) razrušili viševekovni grad a da su oni vrednice sve to brže bolje popravili. Ne kažem da nije bilo al da su preterali jesu bogme. Onda što još više bode oči na pojedinim zgradama okačili su uveličane slike kako je izgledalo kad je bilo pogođeno. Znam da se on neće sa mnom složiti al posle svih preterivanja ko kaže da i ovde nije poradio Photo Shop čisto da još malo unakaze.
Ko šlag na tortu neka prostakusa nije htela da mi proda haljinu. Rekla je da nemaju moj broj. A ja sam moj broj gledala njoj iza ledja. I kad sam joj to i rekla ona je rekla da mi je velika. Njemu se jako svidela njena koleginica pa je on bez obzira na bezobzirnost prema meni počastio dame tako što je kupio majcu. Naravno ja sam to doživela bujicom besa a ko i ne bi. Oni me vređaju a on kod njih pazari. Da je situacija obrnuta ja ne bi kupila pa taman da je ne znam šta. Uf
Sve u svemu ne može se reći da netrpeljivost ne vrca na sve strane. Može se ignorisati al bedno s njihove strane.
Nedelja, 02.09.
Ovoga dana kretali su holanđani a i Džon i Meri.

PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (V)

Jedino što je nedostajalo našem malo toplom putujućem domu bile su stolice. Bilo kakve te smo se ovog dana bacili u potragu za istim. Tako smo obišli sve obliženje prodavnice i tržne centre. Negde nas čak nisu pustili jer nismo bili propisno obučeni. Tu sam se bila zabezeknula jer su neki besposličari ispred ulaza pričali tj psovali kako bi neke srbe klali. Pomazivši svoj lepi vratić nisam toliko ni bila potrešena što nas na ulazu obezbedjene ne pusti. Ali otkrili smo neku radnjicu gde sam našla plastične sandale baš iste kao što je nekada pravila Jugoplastika u roze i plavoj boji za plivanju po kamenjaru. Ove su providne i divne! Nosiću ih svuda! To je prava stvar. I onda za divno čudo otkrismo super peščanu plažu. Već je bilo oko 6 i samo sam se ja kupala. Voda je bila divno topla. I jača polovina je napravio par zamaha al nešto nije bio baš raspoložen za banjanje. Tu smo na jednom stepeniku otkrili natpis sledeće sadržine: Gosti iz Srbije i Crne Gore letujte na sopstvenu odgovornost. Podigneš pogled a ono opet razrušena kuća sa apartmanima. Krenuli smo ka kolima kad tamo plakat za koncert Tompson koji peva isključivo ustaške pesme. Zanimljiva tematika! Ni ne pomišljam da budem na takvom skupu.

U kampu ponovo neverovatna scena! Ja pripremam obrok i odjednom ugledan nesvakidašnji prizor. Holandjani se približavaju svako noseći stolicu na rasklapanje, hodom zombija, nadirući sa svih strana. Jeziv prizor. Znam ja da nisu oni krivi što ne mogu žustrije al stvarno nekako čudno izgledaju tako usporeni. A i inače ih baš nisam razumela. Uglavnom su samo sedeli u kampu i blejali. Jedan je čak imao i skuter al ga je provozao jednom ili dva puta opet samo po kampu.

Dogovarali su dalju maršutu ili već šta tek bili su neverovatna inspiracija za Džona. Pitao je muža vođe puta da li će biti dogovarana i zamena žena. Onda ga je pitao da li su svi podesili satove da bi na vreme počelo bombardovanje?! Hehe neverovatne ideje su mu padale na pamet. A onda je došao da prepriča mom dragom pričajući glasno tako da su ga čuli zaostali članovi sporoodlazeće grupe. Nikada neću zaboraviti njegov vragolastog izraza lica dok priča. Totalno se bio posvetio projektu da ih verbalno iritira. Genijalan lik!

Onda smo otišli ponovo u Dubrovnik i tražili neko fino mesto da sednemo. Bilo je tako puno baš dobrih mesta. Pravili smo plan za sutrašnji izlet na obližnje ostrvo. Videli smo na nekoj mapi da ima oznaku kojom se obeležava nudistička plaža. Hm jednom mi je na Ibizi skinuo gornji deo i zakopao ga u pesak da bi se opustila sa golim grudima. Sad je trebalo skinuti i donji.

Petak, 31.08.

Panoramu prilasku upotpunio je ovog jutra jedan ogroman brod krstarica iz Paname! Jedrenjaci su naspram njega bili igračke. I Dubrovnik je delovao manje a punili i su ga mali brodići prevozeći putnike na kopno. Kakva grdosija!

PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (IV)

Divna prednost šatora svakako je rano buđenje usled vrućine. Ipak ni to nije upalilo usnulim putnicima koji su se kasno probudili sledeće jutro. Prvo smo otišli u Lidl gde je moj dragi tvrdio da je hrana najjeftinija. Zaneto smo kupovali i šta je trebalo i šta ne. Onda se nametnula dilema šta sa hranom koja ne može da stoji van frižidera. Beskrajno je prošlo vremena u ubeđivanju ko će da pita komšije mogu li nam bar nešto staviti kod njih.

Džon (koji ne želi da se odaziva na gospodin) sedeo je ispred prikolice i čitao knjigu kad sam mu prišla. Nasmejao se mom pitanju i uputio me da isto pitam Meri koja mi je dozvolila da uzurpiram spoljni frižider.

Siti i nepopravljivo lenji, kao mačke u ruskim bajkama koje odmaraju i mašu repom na kaljevim pećima, krenusmo najdužim putem do plaže. Videli smo ogromne granatirane hotele spontano demolirane kako zauzimaju najskuplje mesto na plaži. I divnu aristokratsku kuću sa pijano barom izrešetane fasade i neobično izbrezbarenog stepeništa kako opominje. Ne znam tačno šta opominje. Da li kako je bilo za vreme rata ili da ove građevine pripadaju nerešenim imovinsko pravnim sporovima? Tek žao mi je što prepoznajem nemar gde mu mesto nije.

Očigledno me je suviše uzbudio prizor jer je voda bila ledena. I žuljalo je kamenje pod tabanima. Ali postepeno se telo navikavalo na oba faktora i otpočelo uživanje.
Plivamo sve dublje, ali ne tako daleko jer su postavljene granice. Zašto toliko mrzim dubinu? Kao da me juri čopor ajkula i ostalih nemani! Mrzim taj svoj strah od vode i ne razumem ga. Veći deo dana prošao je u lenčarenju i kupanju.

A onda iznenađenje u povratku. Sa svih strana bili smo opkoljeni kamp prikolicama tek pristiglih holanđana! Kakav prizor! Neverovatan! Kako čudno kad odeš sa praznog mesta a vratiš se u šumu vozila! Jedan je bio bukvalno veliki kao autobus! Kad sam išla na tuširanje videh smešnu scenu. Naše „prve” komšije imale su standardnu lampu na sred šoferšajbne i natpis sa imenima i prezimenom kakvi se viđaju na seminarima. To je sve duž ivica bilo ukrašeno svetlećim kablovima kao kod Kusturičinih filova. S druge strane prostor između Džona i Meri i nas sada su zauzimale vođe puta pred čijom prikolicom je stajala mapa puta sa holandskim tekstom.

Čudan skup strije gospode, očigledno udruženih u neki klub, i njihovo proputovanje Balkanom.

Među njima mi smo bili kao remorker u okruženju prekooekanskih krstarica.

Imali smo komšije i ispred nas al njih čuvam za malo kasnije. Ta priča je tek za pamćenje.

I svi redom su nam kačili konopce kojom je bio pričvršen naš šator. U početku to je bilo smešno a onda malo krene da ti ide na živce da te svako malo neko cimne. Jedan žestok cim napao je naš šator oko 9h baš kad smo legli da malo odmorimo kapke. I onda se neobično ponovio još dva puta. Moj dragi je opsovao i izašao da vidi ko to pokušava da nas ometa kad to je bio niko drugi do Džon koji nas je pozvao na piće pod njihove čardoše hehe ja sam otišla da operem kosu a on pravac kod njih. E tu je stvarno počelo druženje. Mnogo se popilo. Saznali smo da je Džon bio vojno lice (mada je on i ranije nešto u vezi toga nagoveštavao) bio je i u pešadiji, u mornarici a zatim u avijaciji, a Meri psihoanalitičar. Moja jaca polovina je dobio napad pričanja hehe pa se teško dolazilo do reči kako je veče odmicalo. Pitali su nas za odnose na Balkanu, čitali su neku super knjigu vezanu za dešavanja, istoriju, povezanosti, zbrku koja nas prati vekovima i greške vladara i kojekavih persona koje skupo plaćamo. Mene je oduševilo njihova potpuno posvećenost i radoznalost. Ja sam morala da ispričam svoju ogorčenost zbog bombardovanja i poreknem svim silama da smo poludivlji narod. Mislim da smo pričali i o vizama. Moj dragi je žestoko izneo svoje mišljenje o psihoanalitičarima sve se bazirajući na činjenici da oni ne mogu da se isključe i da verovatno stalno analiziraju ljude oko sebe, da im to dođe kao profesionalna deformacija. Meri je pokušavala da ga ubedi u suprotno i branila se da su i oni ljudi i opuste se i isključe se. Meni je čak u nekim trenutcima bilo i žao nje, jer ona nije sama rekla čime se bavi nego nam je to rekao Džon. Opšta dilema se vodila oko dvostrukih državljana i kako se inflitiraju u društvo. On im je objašnjavao svoje dvostruko školovanje i časove veronauke i kako je bio đak pionir u vreme kad su unuci proteranih četnika sedeli sa njim i kako su učili dve različite istorije istog perioda istog naroda. Ali tema u kojoj se najviše uživalo bilo je Džonovo objašnjenje zašto ne voli holandske nam komšije. Već su se sreli u Sarajevu. Što bi rekli mrzeo ih je ko Nemce. Oduševilo ga je poređenje da su nas okupirali kao da smo u Hagu. Uostalom svaka pljuvačina upućena na njihov način ga je činila srećnim. Meri ga je utišavala da priča tiše jer sedimo maltene vođama puta pod prozorom no njega to nije odviše doticalo. Sedeljka je potrajala do dugo u noć.

Četvrtak, 30.08.
Jedino što je nedostajalo našem malo toplom putujućem domu bile su stolice…

ЗРНО МОДЕРНЕ БАЈКЕ наставак

Subject: e овако 

ако си ме питао какве су ти шансе.. што се мене тиче – да си овде биле би ти велике. сваки дан ме све више радује кад дођеш у наш кружок. али, ти си далеко и кад бих те видела? јако сам усамљена и ти сваки дан чиниш да се радујем екрану и улазиш ми под кожу. и шта сад имаш да ми кажеш?

ако си се само зезао, онда… шта да ти кажем, ја сам схватила као да ниси.

ето

леа 

Како је био дуг пут до куће. Па још док све проради… кад – нема одговора. Прошетам по соби, проверим опет – ништа . Упалим ТВ, гледам у њега, ал нисам ту, немам појма шта сам гледала. Одем опет и опет – без нових порука. Бедак. И да вам сад не дужим и сами знате како и шта се ради кад нешто ишчекујете. Све у свему, била сам екстра нервозна и ништа није могло да ми заокупи пажњу. Само се вртело хиљаду варијанти могућег одговора, од најгори типа ‘чуј мала, све је ово зезање… мислим немој да се примаш…’до оних најдивнијих ммм, једном речју свакаквих. Само не ћутање! Ћутање је најгоре! Оно  ништа не може да реши! Држећи прст на мишу, понаљала сам у себи – ајде сад, ајде да је нешто написао… макар реч! Али ништа није стигло тог дана. Јесу неке рекламе… ситнице које жацну. А од њега баш ништа.

Ал ме зато сутрадан ујутру дочекало писмо. Да вам не бих препричавала ево вам га да га видите!!!

Subject: ево овако 2

Прво да ти кажем да ме је пријатно… ма које бре пријатно… боље речено.. угрејало срце твоје писамце. Морам да ти признам да ме је изненадило, што не значи да нисам прижељкивао! Могу да ти кажем да си ми се коро од првих реченица у соби допала а што те више чујем, то јест видим, све ми више значиш. Могу да ти признам да ми није свеједно кад ниси ту! Што се тиче даљине мени ништа не значи… поред те даљине смо се нашли и верујем да ћемо ускоро и да се видимо (уживо). То једва чекам!! Пошто си ми једном рекла да боље плешем или беше певам него што причам да не претерујем хехе

ето

цмок

Г

Јупииииииииииии!!!!!!!!!!

О како ме је обрадовало то што је било написано!! То је дакле био почетак. Сумњам да бисте пронашли неког срећнијег на планети од мене, стварно!

Диван је био тај викенд, мејлови су стално летели од једног ка другом и обратно!

А у понедељак је почела нова феноменелна врста chat-а – почели смо да га користимо за путовања! А како? Па лепо! Мацан пошаље слику са поруком: ево уз кафу да ти одлете мисли из канцеларије, на авион, па на острво….. чекам те!!!!

Чек да видите слику!

 1

То вам је поглед из авиона!!! мммм ко не би добио инспирацију да путује кишовитог мартовског јутра па још у понедељак? хехехе J

 ја му одговорила: већ сам у авиону на пола пута до тамо!!! али ме обавезно чекај на аеродрому – немој негде да се изгубим хехехе

2

Он ме дочекао са возачем неког чамца па смо два сата путовали до нашег острва. Ех како сам се покајала што сам понела 3 кофера! хехехе ал добро, шта сад! Виртуелно та два сата трају два минута, ми ни време не меримо стварно тамо. Чим смо изашли и дотакли обалу, саопштио ми је да је овде све дозвољено осим две ствари – нема обуће и нема праћења вести!!!!!!! Ма ко да је то проблем! Одмах сам се изула! А радио, ТВ, новине – ма коме то може да недостаје? Ионако се не бавим берзом, некретнинама и осталим стварима! Апартман – савршен! Са све климом у тој недођији, мммммм и џакузијем вауууууууу и огромним креветом! И шта прво урадити? Наравно ускочити у купаћи! Па одмах затим трк на плажу!!!!!!!  А море дивно дивно дивно (а нисам га видела од ’98).  Кад зарониш дочека те ово

3

Е баш ту, овде у овој води, можда који метар лево десно догодио се први пољубац…… мој први виртуелни пољубац. Чудан пољубац рекла бих. У ствари, прво да вам кажем како је до њега дошло. Полако, пливајући. Овде вам је вода 3 метра дубока! А ја се плашим воде, бар дубоке. Стварно вам кажем, не фемкам се. Јесте да је прозирна и све видиш ал опет, откуд ја знам одакле може да се ишчили која ајкула?! грррррррр најежим се чак и кад вам ово пишем! Мацан је пливао испред мене уф и све је било добро ал одједном ме зграбила паника! А плићак ми далеко! Јесте нећу да испаднем кукавица, ал…… ни претеран јунак! О стани, чекај ме! еј дођи по мене, не остављај ме овде саму!

Плива ка мени, а мени срце лупа, искаче – стандардно стање! а није само због страха од воде! већ сам и сметнула то са ума. Шта је било малена, пита ме, а очи му цакле. Верујем да су и моје (знате, имамо исту боју очију). Ајде полако, каже, још си уморна од лета. Ето шта се дешава кад неко хоће све и одмах, смеје се. Оооо дај завири у моју главу, мислим се, не нисам уморна, није то због тога. Посумњаћу једном, мајке ми, да уме и мисли да чита јер следећа сцена је била – загрлио ме око струка. Екран трепће, тастатура се усијала! Све пулсира, тело и машина! А осећај иако у столици, бестежински, права водена атмосфера! Секунди ишчекивања…..  зумммммммм пољубац!!!!! прави правцијати!!! мислим осећај пољубца – нисам се пољубила са екраном! хехехе не знам колико је трајало…… ал трајало је. И било је…. стварно је било…. дивноооооо (то је приближна реч, осећај је неописив кад бих одлучила баш да детаљишем).

Онда смо изашли на обалу, па смо се опет љубили, и мазали се кремом за сунчање и кренули ка апартману, ал…. онда је био крај радног времена а наставак је морао доћи тек сутрадан.

Нисам могла ни са ким поделити осећај. Прво, нисмо ово радили на јавном chat-у. Знате да има она опција – да причате насамо само са једном особом а да други не могу да виде.  А право да вам кажем, у другом стварном свету, није било ни смисла причати – ко би причу озбиљно схватио?

Сутрадан смо и даље били на острву али овог пута било је предвече. Испробавали смо чари џакузи каде и кулирали пре вечере.

Шта ти све две романтичне душе неће смислити? Вечера је била мирна, са неком тихом музиком и морским плодовима и вином, да случајно не заборавим. А после вечере – кафић са живом музиком! Тачније латино ритам и текила!!! Има ли шта боље од додатног убрзања ове комбинације? Ја не знам ал и ово је било довољно брзо! хехехе Скакали смо по подијуму, изводили којекакве акробације – а наравно да је и ту морало бити неко изненађење. Ти музичари су увежбали песму специјално за мене.

Следећег дана слетели смо рано ујутру у Рим. Имали смо срећу да је било сунчано. Ах, погледајте како је леп сунцем осветљен. У овом кафићу смо пили капућино. И цео дан смо шетали по продавницама – скроз смо обновили гардеробу. Кренули смо од продавница са доњим вешом. Треба ли вам рећи да смо били у истој кабини за пробање? хихихихи А онда су на ред дошле ципеле. У једној радњи пробали смо брат брату 30 пари. А продавачице супер љубазне, само трче око нас.

4

Овог пута је вече брже пало него прошли пут! Па Рим је ово – фрка јурњава, нигде трага опуштености са острва. Ал нама и то прија наравски!

Скроз смо се дотерали – кратка светлоплава хаљина, елегантне папуче ( које су освојиле прву награду међу оних 30 пари), он у неким супер панталонама, које му исто тако савршено стоје, сандале, дивна кошуља, додајте још најдивније парфеме, препланулост и ето вам слике нас који излазимо из хотела у потрази за рестораном. Исијавање људи моји!

Мени који су ми уручили нећу препричавати – ништа нисам разумела, само сам се смешила, и имитирајући даме из старих филмова препустила њему да одабере. Ма храна је била савршена, ал о томе ћемо у неком кувару а не овде. Занимљивије је било кад смо се вратили у собу. Колико пута сте се играли 9½ недеља? Мммм са маслинама, вишњама, сладоледом, чоколадом, јагодама, неизбежном љутом паприком, шампањцем….. ледом мммммм мљац мљац у сваком смислу! Ал наравно да нам то није било доста.

Смислили смо паклени план! Да се тркамо до прве фонтане обавијени самo чаршавима. Ко пре стигне – победник, други мора да скочи у фонтану! (Нисмо понели паре, а нешто се морало бацити за испуњење жеље хехехе) Наравски да сам ја изгубила, али наравски и да смо обоје завршили у фонтани. Ето ни фотоапарат нисмо понели ал су нас усликали неки туристи Јапанци. Изашли смо у јутарњем издању CorrieredellaSerа са пригодним текстом како је полиција јурила двоје туриста који су начинили тежак преступ али нису их стигли, једино што

имају је ова слика коју објављују. А ми смо трчали колико нас ноге носе, улетели у собу, и смејали се до бесвести овој лудорији! А слика остаје за наук нашим поколењима, да виде од кога су потекли. хехехе

Здраво је смејати се пред спавање – боље се сања. И насмејан се пробудиш. Ја вам из пристојности нећу дати ту оригиналну слику, ал оваква је била ујутру

5

Имали смо воз поподне па смо обишли још једно чувено место

6

Ту смо проверавали ко лаже а ко не! Нико није лагао, ево још имамо свако своје шаке!

А онда је после ручка ваљало наставити путовање – кренули смо ка Каприма (то је већ било сутрадан ујутру по стварном свету). Кад стигнете тамо прво вас сачека ово

7

а док се возите видећете и ово

8

Тамо немојте ни случајно ићи сами. Греота је, што би рекла моја бака. Идите са неким за кога би рекли ‘признајем јавно да се генијално љубиш’ (Ђоле то нико не би лепше могао објаснити, хвала).

Негде поподне кренула је тура где се глисером обилазе Фараглиони.

псссст, ко се пољуби док пролази кроз рупе у стенама заувек ће се волети. Тако каже легенда! Па за једно 60 година рећи ћу вам да ли је истина. Нису помињали да ли се преноси и у следећи живот или мора опет да се дође. А ја нисам стигла да питам.

Глисер је успорио. Ја вам предлажем, ту већ почните са најнежнијим ритуалом за сваки случај…